 KUVAR - Davno se neko setio da između dva parčeta hleba spakuje ukusne namaze, meso, povrće, ipak važnije je da taj recept i danas važi za brzinsko utoljavanje gladi.
Sendviči su obično hrana koja se nosi na posao, u školu, na izlet, kao deo užine, ručka, obroka uz rad, učenje ili razonodu. Međutim, mogu da budu veoma ukusan deo novogodišnje trpeze, koji će najluđu noć da napravi još zanimljivijom. Formula je jednostavna: namazan hleb, pa nešto fino odozgo a – gotovo za minut. Pun stomak za – deset minuta.
Uglavnom reč je o „specijalitetu”sa jednim ili više slojeva „nadgradnje”, kombinacije neverovatne, počev od povrća, mesa, sira i (ili) sosa, začina..., đakonija koje se uglavnom „skrivaju” po skrajnutim „prostranstvima” maltene svakog frižidera!
Ideja nalik savremenom sendviču je postojala još kod starih Jevreja koji su „pakovali” jagnjeće meso i gorke travke u hleb! A u srednjem veku su se recimo tanke kriške hleba, po pravilu hrapavog i malčice ustajalog, upotrebljavale umesto tanjira. Posle gozbe, ostaci tih „tanjira” su davani psima, ali veoma često i prosjacima.
Sam naziv sendvič je po legendi nastao u 18. veku zahvaljujući engleskom aristokrati Džonu Montagu, četvrtom lordu od Sendviča, koji je obožavao da u isto vreme i jede i karta se! A da bi obe ove strasti mogao da praktikuje istovremeno, zahtevao je od svog sobara da mu omiljenu hranu služi između kriški hleba baš u vreme kada drži svoje kartaške adute u ruci. Praktična strana ovog aristokratskog zahteva se ogleda u istovremenom jelu i kartanju, a da se pri tome ne uprljaju karte za igru!
U legendu o nastanku sendviča se može uplesti i teorija italijanskih etnologa, koji ovu priču o lordu od Sendviča povezuju sa njegovim zadovoljstvom u istovremenom igranju golfa i utoljavanju gladi. Navodno, da ne bi uprljao štap za golf, on je zahtevao od intendanta da mu jelo pakuje u hleb!
E, sada, da li je reč o kartama, ili o golfu, za ljubitelje sendviča kao hrane miliona, uopšte nije važno! Važno je da sendvič bude ukusan. I da je posle kartanja (ili golfiranja) nastavio da se širi baš u muškom društvu za vreme društvenih igara i raznih zabava. Popularnost sendviča je iz Engleske prešla u Španiju u 19. veku, kada je ovakav način pripremanja jela prihvaćen i od radničke klase, kao brz, mobilan i jevtin obrok. Iz Španije se „epidemija” sendviča prenela na Mediteran, a posle po čitavom svetu. U SAD se sendvič pojavio tek u prošlom veku, i to kao deo večere. A danas se svrstava u takozvanu brzu hranu.
 |
